U
zemlji u kojoj je skoro trećina stanovništva nepismena,
Ljiljana Habjanović-Đurović uspela je da za desetak godina
proda čak 400.000 primeraka svojih knjiga. Bivša novinarka
"Duge", koju čitaoci pamte po senzacionalnim
tekstovima o Dafini Milanović, a čiji su romani "Ženski
rodoslov", "Paunovo pero", "Petkana",
"Igra anđela", poslednjih godina postale svojevrsne
Biblije ovovremenskih Srpkinja, odvažila se da za glavnu
junakinju svog novog bestselera "Svih žalosnih radost"
uzme Majku Božju - Presvetu Bogorodicu.
Nakon što je proučila istorijsku i crkvenu literaturu,
obišla Jerusalem i Efes, ova književnica je dobila i znakove
"odozgo" da se nalazi na pravom putu:
- Ovakva knjiga se može pisati samo po višem nalogu, a
onda imate i pomoć onih koji su vam taj nalog dali. Prvi
znak da treba da pišem o Bogorodici dobila sam pre nekoliko
godina, kada sam sanjala prsten sa njenim likom na svojoj
ruci. Posle dve godine, pronašla sam ga i kupila na jednom
putovanju; i evo, nosim ga i sada!
- A kada sam bila usred pisanja "Svih žalosnih radosti",
odjednom sam se upitala da li imam pravo da se time bavim;
pomolila sam se Bogu da mi da neki znak da činim pravu
stvar, ali ne iz moje glave, već sa strane. Nekoliko dana
posle toga, baš na Veliku Gospojinu, dobila sam poruku
na mobilnom telefonu od jedne čitateljke iz Smederevske
Palanke, koja je glasila: "Zašto ne napišete roman
o Presvetoj Bogorodici?". Još je čuvam. - kaže Habjanovićeva
za Kurir.
 |
|
Pre nekoliko godina
sanjala sam prsten sa Bogorodičinim likom na svojoj
ruci, i posle dve godine pronašla sam ga i kupila
na jednom putovanju
|
Vaš prvi roman "Javna ptica" obojen je erotikom.
U međuvremenu je ona postala sporedna u Vašim knjigama.
Da li je religioznost, koju ste spoznali kao već zrela
žena, uticala na to?
- "Javna ptica" je delo moje prve ženske pobune,
otpora prema svim moranjima i "takotrebanjima"
koja se nameću devojkama u mladosti. Suštinski, to je
priča o usamljenosti, traženju bliskosti između polova,
kao i između dece i roditelja.
- A erotske scene u romanu imale su tu svrhu da objasne
i podvuku usamljenost glavne junakinje; jer, usamljenost
nekog ko fizički nije sam, najgorča je i najporaznija
usamljenost. Ta potreba za suštinskim odnosom nastavila
se i u narednim mojim romanima, samo na drugačije načine.
Moje knjige, junaci i motivi u njima su se, logično, menjali
sa mojim sazrevanjem.
Zašto Vas književna kritika, naročito ona muška, ne
uvažava ni blizu srazmeno tome koliko knjiga prodajete?
- Ima kritičara koji me cene, o čemu svedoče i nagrade
"Pečat" i "Kočićevo pero", koje sam
dobila za "Igru anđela", ali ima i onih koji
me osporavaju, a to su uglavnom postmodernisti. Oni mi
zameraju što moji romani imaju radnju, kao da glavna odrednica
tog žanra nije upravo - priča! A ja njima mogu da zamerim
to što nikako neće da shvate da je njihovo vreme prošlo.
- Sve najzanimljivije, najčitanije i najnagrađivanije
knjige koje dolaze iz sveta, pri tom ne mislim na bestselere
tipa Sidnija Šeldona i Danijele Stil, daleko su od postmoderne.
Mnogi profesori u školama uvršćuju moje romane u lektiru,
a prisustvovala sam i odbranama nekih maturskih radova
o njima. Neki studenti književnosti na beogradskom Filološkom
fakultetu prijavili su svoje radove o mojim delima profesoru
Aleksandru Jerkovu.
- Saznavši to, rekla sam jednoj studentkinji: "Jadna
deco, pa svi ćete da popadate!" Jer, Jerkov se drži
tog svog postmodernizma k'o nezdrav, i neće da popusti!
Ipak, i to će morati da se promeni. Nove generacije čitalaca
traže nove izraze, a mnoge moje koleginice tu prednjače.
Uostalom, predugo su muškarci sve što žene rade proglašavali
trivijalnim, a sva svoja (ne)dela strašno pametnim!
LARA GOLUBOVIĆ
kompletan tekst... 
