Ko još nije čuo za legendarnog Džonija Vajsmilera, filmskog Tarzana?! Ovaj vrsni sportista, svetski rekorder i osvajač tri olimpijska zlata onu pravu, svetsku slavu, stekao je tek zahvaljujući ulogama čoveka majmuna u filmskom serijalu koji je postavio temelje današnjeg Holivuda.

Grob Tarzanovog strica, strine i njihove dece

Mesto rođenja ovog delije, međutim, oduvek je bilo predmet nagađanja, jer je Vajsmiler, prijavljujući se za učešće na Olimpijadi u Šamoniju (1924), da mu ne bi pravili probleme oko nastupa za reprezentaciju SAD, u stvari dao - podatke o svom bratu, rođenom u Pensilvaniji. U nekim biografijama stajalo je da je rođen u Temišvaru u Rumuniji, ali nije bio u pitanju zvaničan podatak, već indirektan zaključak sportskih istoričara.

Međutim, kako Kurir saznaje, sjajni plivač i slavni glumac nije rođen ni u Temišvaru ni u Pensilvaniji, već - u Srbiji, u Banatu, gde u selima Sutjeska i Međa, na samoj granici sa Rumunijom, i danas žive pripadnici loze Vajsmiler! To su, zapravo, i jedina dva mesta koja danas nastanjuje ova porodica, čiji su se pojedini članovi početkom DžDž veka u potpalublju velikih doseljeničkih lađa zaputili u Ameriku.

Nije nasledio oca kujundžiju

Peter Janoš Vajsmiler, kako su ga nazvali ponosni roditelji iz imućne folksdojčerske porodice, ugledao je ovaj svet 4. juna 1904. godine, pre tačno jednog veka. Na sreću po svetski sport i film, nije bio te sreće da ostane u banatskoj ravnici, i da nastavi kujundžijsku tradiciju oca Johana. Kada je imao tri godine porodica je brodom krenula preko okeana!

Tragom Tarzana, reporter Kurira posetio je u selu Međa dom Stanojka Stojanovića, čija je supruga Terezida unuka Karla Vajsmilera, brata od strica Džonija Vajsmilera. Stanojko je major u penziji, koji provodi dane praveći med i uživajući u hladovini stare folksdojčerske kuće od naboja, u kojoj se nalaze predmeti i brojne slike Vajsmilerovih, pa i ona Karlova, na kojoj je on još mlad, ponosan podoficir Austrougarske, koji još ne zna da će ceo Prvi svetski rat provesti u zarobljeništvu. Džonove slike - nema.

		Ženio se pet puta i umro potpuno lud! Džoni Vajsmiler ušao je u istoriju plivačkog sporta sa osamnaest godina (1922), kada je oborio rekord na 100 metara slobodnim stilom. Titulu olimpijskog šampiona u ovoj disciplini uzeo je dve godine kasnije u Šamoniju, gde je osvojio i zlato na 400, kao i u štafeti 4 dž 200 metara, a okušao se i u vaterpolu - osvojio je bronzu. Četiri godine kasnije, 1928, na Olimpijadi u Amsterdamu Vajsmiler je uzeo još dve medalje. Prvi film o legendarnom zaštitniku džungle, "Tarzan - čovek majmun", snimio je 1932. godine. Nakon senzacionalnog uspeha filma, Vajsmiler je snimio još 11 ostvarenja o Tarzanu, inkasirao za to vreme basnoslovnih 2.000.000 dolara i - ušao u legendu kao prvi heroj akcionog filma. Nakon pet brakova, iz kojih je dobio troje dece, i života, čije je pozne dane proveo mentalno rastrojen, Vajsmiler je umro 1984. godine u Akapulku (Meksiko).

Na naše pitanje zašto porodica nije u većoj meri istraživala svoje korene, Stanojko objašnjava:
- Nije bilo pametno. Pre rata, porodica još uvek nije bila svesna Džonijeve slave u Americi. Nakon rata, najveći deo Nemaca oteran je ili je sam otišao iz Banata. Oni koji su ostali smatrali su da ne treba puno "talasati" o slavnim rođacima u inostranstvu, jer je to bilo vreme kada je Udba revnosno ispitivala svaki kontakt sa strancima - svedoči Stanojko.

Tarzanov rođak - glavni udbaš!

I dok su neki folksdojčeri bežali iz Vojvodine, drugi strepeli od "narodne milicije", dotle je sin Karla Vajsmilera, Peter (ili "Peder", kako Banaćani izgovaraju ovo nemačko ime), vodio nešto drugačiji život. Tokom rata bavio se ilegalnim ratovanjem, i zahvaljujući njegovim obaveštajnim podacima okupatori (Nemci?!) na ovom području nisu imali nijednu uspešnu akciju! Nakon NOB-a postao je glavni udbaš tog kraja i ostavio neizbrisiv trag - jedni ga hvale da je uništio "bandu" u Međi i okolini, a drugi se na pomen njegovog imena tresu od mržnje.

Kao što to obično biva, Vajsmilerovi u Banatu izgubili su kontakt sa rođacima u Americi. Jedini susret koji su u poslednje vreme imali bio je dolazak rođaka Džona Vajsmilera (ne onog!) iz Amerike. Ovaj gost, neki profesor, kopao je po porodičnom podrumu, i na kraju, srećan i zajapuren, izvukao džak na kome je pisalo "Vajsmiler". Na Stanojkovo pitanje zašto ga ta vreća toliko raduje, rekao je:
- U ovakvim džakovima Vajsmilerovi su poneli sve svoje stvari za Ameriku? Ovo je porodična svetinja!

Da takav jedan džak nije prešao Atlantik pre tačno sto godina, verovatno ne bi ni bilo prepoznatljivog Tarzanovog krika, koji je obeležio detinjstvo silne dece širom sveta. Osluškujemo zvuke panonske ravnice i pitamo se: Da li je možda i čuveni urlik "kralja džungle" nastao oponašanjem čobanskog zova stoke i gusana koji se razlegao detinjstvom malog Džonija u prašini banatskih salaša.

NENAD KOSTIĆ